OKSANAT LYRICS

1. Crna Gavran Ptico

2. Nestajem

Ptico raširi krila
Evo me
Zauzdaj vetrove
I smrt je život
U prah i pepeo
Nestajem
Ja sam se kamenu predao
Hiljadu zaveta rekao
Hiljadu snova snivao
O tebi i sebi
Zvezdanoj noći
Srebrenoj obali
O da li ću moći
Umreti kao ti.

Ptico raširi krila
Shvati me
Ne smatraj slepo što mi je
Saznanje okrutno.
Neka je.
Nije poslednje drvo slomljeno
Što moju tamu
U korenu drži.

Grešio jesam i grešiću uvek
Zadrži sliku usnulog mraka
Zauvek čekam predele čudne
Ka kojima leti ptica svaka.

3. Kuda God Da Odlazi Tama

Pokreni me,o meseče
Kuda god da odlazi tama.
U kamenu senka moje oblike nek stapa,
Zar planina da stoji sama
u tišini?Ona je samo kamen
bez mene da hodim vetrovima,
tvojim zorama i besputnim stazama.

Povedi me u susret prahu,
kuda god da odlazi tama,
uprkos bolu i strahu
Putem studenoga vetra
od koga duh moj ustrepta.
Zar planina da stoji sama?

U kamenu senka moje oblike nek stapa
Od vremena i praha,
sazdaće noći bez straha
Tihog samrtnog očajanja
Kad prva kap zore u crvenu kap rastapa
blede prizore sećanja.

Uzdigni me,ah meseče
Do unutrašnjeg plama
U skladnoj tišini
tvojim zorama.
Kuda sav zvezdani prah teče
na Staroj planini u prastaro veče.

4. Starac Sa Planine

Stari hrastovi krckaju granama
Pod njihovom senkom okovana sudbina
Da hoda vremenom,bez kraja
Gorkim kamenim stazama.

Starac planinom prolazi
Koščatom rukom od sunca oči zaklanja
Na ruci prsten od crnog kamena
Dugi mu mač stara ledja zamara.

Kuda to ideš starino
Ti groba nigde nemao
U zoru samo si gledao
I staru smrt tražio.

Pokrov na tebi je crni strulio
Sećanje davno izbledelo
Ti si starino zaboravio
Da li si ikada i živeo.

Stadoh.Hrastovi stari vreme skriše.
Izbledele kosti ležahu tu,rasute u travi.
Mač zaigra u mojoj ruci i zari se duboko
u zemlju ispod hrasta,a prsten bljesnu tamom.
Napokon!Trag moje smrti!

Pokrov sa sebe skinuo
Kraj kostiju starac kleknuo
Na kosti pogled spustio
Svoj život na njima video.

Tad stare kosti zaškripaše
Prsten starčev sa ruke spade
Pleća se njegova nad grob nadviše
I starac u svoj grob pade.

Ipak si stigao starino
Ti grob svoj si našao
U zori njega video
I staru smrt imao.

5. Morana Sivog Meseca

Pogledaj noći presvetlog lika
Kameno nebo odraze čuva
Slepi je gavran video tebe
Gde tamom presvetlom sjaš.

Izblede vreme vetrova pustih
Eoni kamena sablazno istih
Na istom mestu ja otkrih sebe
I tamom postah tad.

Princezo sivog meseca
U zori stvarnost izgara
Zora me mačem raseca
Nek tvoja me tama sačuva.

Izatkan odraz tišinu niže
Kada se vreme pokida i smrvi
Srebrna tama prosutoj krvi
Nek čuva odraz moj.

Princezo sivog meseca
Moja je stvarnost doveka
Al' neka uvek je pokriva
Tama i prsten tvoj.

6. Bogovi Vremena

Praticemo zvezde
I govor neba
Uz svetlost sveće
Goreće vreme I mi
U njemu stvoreni
Očajno vapićemo za krajem
Koga biti neće.

Skriveni,sami I slepi
U snu života
Bez snage za sutra,za smrt
Od vremena gradićemo kule
Kidaćemo kamen I meso
Lomiti sopstvene kosti
Sve samo im ne dati da trule
Od straha u odajama tuge.

Pratićemo ptice
I pesme noći
Dok mesec sija
Nek Morana bljuje led
I nek to je njena volja
nad nama.Krik u samoći,
poslednji pred sobom
nek bruji usklik noći
zauvek u meni.

I tebi data moć,
napokon,
nek tvori sećanja.
Vatrom I ledom
podsećaj na mene,
a stvarnost nek satru bogovi vremena.

7. Na Ulasku U Zemlju Koja Spava

Prah ruzama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odskrinu
Vatru,vatru,slepo to obozavanje
Elemenata,koje sagore sopstvenu
Buducnost i sunce pretvori u senu
Nebeskog bilja pred mracno svitanje.

Ti me zgusnjavas na mestu gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja cula sebe osluskuju,svoju
Nestvarnost,svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U cudno poimanje tvog duha u Broju.

Sricem fosil tvoga imena u susi
V ere i laznog rasta laznoj dusi
Jer i da te nema,praznina u kojoj
Zamisljamo te,nikad ne bi
Prestala da nas opija,u sebi
Uvek druga prevarenoj srzi mojoj.

Da nisi andjeo koga moj strah kroti
Cudoviste bi bio u svojoj lepoti
Cije poreklo u mojoj je zelji
Da unisten budem tamo gde postaje
Moja nemoc moja snaga koja daje
Istinu recima u laznoj povelji.

Zbog tvoje nadmoci ostah pust i sam,
Sto snih zaboravih,pa me proze plam,
Dok na kraju tvog imena bukti barsun
Ptice sto prelete svet unazad varav
Do mirisa ruze u kamenu.Bar sum
Naslikane grane da pomeri narav

Bilja!Kako da te sacuvam od tudjih
Misli u meni,dok bivam sve ludji
Za vrednu gorcinu,suplje dvojstvo lika,
Ciji je rast odjek buducnosti prazne,
Sto podatno trazi nacine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.

Jos malo i zacutacu pred tobom,
Dok bdis onocvetno nad ispraznjeneim grobom,
Andjele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor vecne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.

Sve sto postoji tezi nejasnosti,
Galeb oponasa litice plahosti,
Sto vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Culom u nebice koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost sto se skriva?

Oh nase srce kog dostojni nismo
Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni nad onim sto nas snom prevlada
Ne zavapimo:milosti!To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog cije ime posta nada.

O andjele blagi uprkos svojoj moci,
Il upravo zbog nje,vatro sa svojom noci,
Kako se zbi divno da bice ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo sto se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Nase ime nece berbu doziveti
Svega sto moze sebe da seti.
Pojedinacno nas,joj,unerazumi;
O p s t e nas zaslepi.Zabuna je slicnost.
Moje lice tone u cudnu bezlicnost
Koja mermerom svoje oci umi.

Ah,nado koju vrisak zna izreci,
Teskoba i griza,pre no mir u sreci,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usudjujemo se da budemo drukciji.
Preselili smo cvece pod rep zmiji,
A ipak nam je dusa nade puna.

Daj lobanju praznu za prezivele lazi;
Neizbezni dodir sna i praha trazi
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi.O,krah,
Kad krv svoju buri podmecem,i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratice te vreme.Klecace i vlati
Ko u Matjeci,na gori sto pati,
Dok te u dubini preuredjuju zvezde,
Koje ne vidis,al vidis zvezdanost
Presvislu u vodi bez cari sto zanos
Tvog srca trosi za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u nesto
Sto se ne moze voleti.Al vesto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvezdje.
Ko ce preziveti Plod,ako ga bude,
Sicusan ispod drveta,kog lude
Pokusase tresti u zore sve bledje.

Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam sta mi okruzava vid,
Al ne znam sunce sto ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajuci trule lobanje i zid.

8. Kad Je Gavran Raširio Krila

OKSANAT LYRICS